28.11.2016, BEČEJ, GRADSKO POZORIŠTE

Znala sam da će se nešto desiti jer je sve išlo lako, brzo i jednostavno. Pošto se osam gradova „kvocalo“ oko naše radionice, poslednje u ovoj sezoni, direktor Gimnazije u Bečeju bio je pravo iznenađenje; brz, efikasana, jasan. Dogovor smo postigli u telefonskom razgovoru od nekoliko minuta (da je barem tako uvek).

Naravno jedan dogovor je morao biti promenjen zbog obaveza pojedinih članova projektnog tima, ali sve je pretumbano „na brzaka“ bez velike muke.

Došao je glavni trenutak – okupljanje za put do Bečeja. Nema Lastinog autobusa Crne guje već skroman mini bus, ali prostran za ekipu od nas 16 .  Naravno, nekolicina kasni iako je naglašeno da se mora krenuti na vreme. Ali desetak minuta nije strašno….

Uz sokiće i mandarine, čavrljanje o svemu i svačemu, vreme je brzo prolazilo. Taman smo pomislili da stižemo na vreme kada smo shvatili  da ne samo što kasnimo, već da je vozač promašio čitav grad Bečej! Pored GPS-a! Nakon ogromnih rupa, dobro protreseni, završili smo u njivi pored nekog sela. Vozač se ni tada nije zbunio – tvrdio je da ima GPS i da je to naš cilj!!! Srećom Bojana je mobilnim otkrila ispravan pravac, preuzela stvari u svoje ruke i dovela autobus na pravi put! Sve u svemu stigli smo sa skoro 40 minuta zakašnjenja.

Mračni prilaz Pozorištu smo pretrčali ne razmišljajući o saplitanju i bukvalno utrčali na scenu. Na naše veliko iznenađenje sala je bila prepuna (300) gimnazijalaca, srednjoškolaca, nastavnika i građana.

Bili su sjajni, pažlivi, koncentrisani, i pored ispraznog čekanja. Mi smo učinili sve što smo mogli da nadoknadimo neki minut (presvlačili se i šminkali u autobusu, nastupili bez probe, raspevavanja, pokušali uopšte ne misliti na nervozu i lutanje). Iako je to bila 63-a tribina, iako smo uigran tim, ipak 3 sata i sve što se desilo uticalo je na sve nas.

Prema dosadašnjem iskustvu učenicima se sviđa koncept, uglavnom i svi predavači, Sjpd, a posebno preživeli. Međutim, prvi put se u Bečeju desilo da se priča preživelog nije baš svima dopala. G-din Ajzinberg, iako ima značajne godine, obično svojim duhovtim pristupom „šarmira“ publika, ali ovaj put njih nekoliko nije osvojio!.

Prema rezultatima ankete većini se veoma dopalo, neki su posebno istakli hor, a svi predavači su  najčešće ocenjeni sa 5 (preživeli je dobio i 6+).

Komentari:

,,SVAKA ČAST.”, ,,JAKO MI SE SVIDELO”, ,,BILO MI JE JAKO ZANIMLJIVO.”, ,,PUNO SAM NAUČILA”, ,,POSETITE NAS PONOVO.”, ,,SJAJNI STE.”, ,,SUPER JE.”, ,,LEPO I POUČNO.”, ,,ODLIČNO ORGANIZOVANO.”, ,,DOBRO ZA OMLADINU I ZA ODRASLE.”, ,,NASTAVITE SA OVIM.”, ,,VEOMA KORISNO.”, ,,DIVNO.”, ,,ODLIČAN ČAS.”

Nakon 2-3 godine ponovo imamo mali broj negativnih komentara. To se desilo i u Beogradu u Petoj gimnaziji i u Železničko tehničkoj školi. U obe škole smo bili pre dve godine i sve je bilo pozitivno, ali ne i ovaj put. Tako se desilo i u Bečeju. Neko je nacrtao svastiku i napisao Heil Hitler. Očigledno da roditelji i nastavnici moraju uložiti dodatni trud i mladim objasniti koliko su opasni njihovi negativni stavovi.

Ali na kraju možemo biit zadovoljni. Rezultat nam je odličan. Edukovali smo i promovisali  sećanje na Holokaust,  na ubijene Srbe i Rome, pojasnili opasnost od predrasuda, rasizma, antisemitizma i svih izama, akcentirali individualnu odgovornost, preporučili  da u životu odaberu ulogu heroja, ne posmatrača…Promovisali smo i jevrejsku muziku, kulturu i tradiciju. Svakako smo rekli dosta, uputili niz poruka i bićemo zadovoljni ako je njih preko 12.000, koliko je slušalo našu radionicu/tribinu, makar nešto bolje shvatilo, prihvatilo i naučilo!

Iskreno se nadamo da će donatori i sponzori imati sluha i prepoznati značaj  i sjajne rezultate našeg projekta, da će nas podržati i da će radionice/tribine/javni časovi trajati i u 2017. Otkriću tajnu – deo sredstava inostarni donator nam je već odobrio). Preostaje nam da se dosadašnje ankete statistički srede i analiziraju pa da štampamo brošuru.

M.W.P.

http://mojbecej.rs/puna-sala-becejskih-srednjoskolaca-pratila-tribinu-o-holokaustu/